Srbija okupirana zemlja

Последњи час да узвикнемо „окупација“, и да кренемо да смишљамо начине ослобођења

У недавном обраћању Савету безбедности УН министар спољних послова Русије Сергеј Лавров рекао је, говорећи о Империји САД: „У трци за илузијом глобалног господарења користи се широка гама неприхватљивихметода, као што су притисак на суверене државе, покушаји наметања својих одлука и стандарда другим земљама у политичкој, економској и идеолошкој области. За непослушне у приправности се држе технологије изазивања унутрашњих нереда и извођење операција срачунатих на смену режима. (…) Сусрећемо се и са покушајима да се обезбеди доминација у светским пословима, да се руководи свиме и свуда, да се једнострано користи војна сила ради остваривања и наметања својих интереса. Такав прилаз потпуно је неспојив са принципима на којима се темеље Уједињене нације, а противречи и објективној тенденцији дисперзије глобалне економске и политичке моћи“. [2]

Глобалистички пузајући фашизам подразумева свој тријумф кроз десуверенизацију земље која се укључује у нови поредак: власт, без обзира каквим путем је изабрана, не врши вољу бирача, него вољу окупатора, макар окупација била мека. Већ деценијама, нарочито од почетка 90-тих година 20. века, низ држава се суочава са последицама америчког интервенционизма; међу њима, била је и Србија, изложена свим средствима притиска: од употребе војне силе НАТО до изазивања државног преврата.

ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

Ово је много пута речено. Али крајње је време да се извуку консеквенце и да се делатно каже: Србија после 5. октобра 2000. више није суверена држава; она је под окупацијом. Меком, додуше, у којој нема стрељања и вешања, али која има “ратне” ефекте на демографију – од пописа 2002. до пописа 2011. Србија је изгубила 400 хиљада људи. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу.

Зато уопште није чудно што се у условима меке окупације редовно могу читати овакве вести: бивши шеф CIA држи кључне медије у Србији [2]; Сорош купио најважније фирме србске прехрамбене индустрије и спрема седа купи фабрику лекова чувену Галенику [3]; предстоји продаја ЕПС и Телекома странцима… Привреда, на основу Споразума о стабилизацији и придруживању и других колонијалних докумената, тоне у пропаст [4]; Војска Србије се ослобађа потоњих остатака свог наоружања. Србски народ је против НАТО – увлаче га у НАТО; србски народ је за сарадњу са Русијом– тусарадњу власт невешто глуми; србски народ је против неолибералне шок-терапије – она се спроводи; србски народ је против геј-параде – она се одржава, а штити је хиљадеполицајаца, чак и војска… Каква демократија је у питању? Окупацијска, наравно.

ОКУПАЦИЈСКА ПРОШЛОСТ

Србија је била окупирана у Првом и Другом светском рату. У Првом рату окупатори су били Аустроугари. Они су непосредно владали, гонећи и убијајући све који су им били сумњиви. Преко 150 хиљада Срба одведено је у логоре. Трудили су се и да „денацификују“ окупиране – у школама су наметнули учење немачког и мађарског језика и латиницу као основно писмо. Иако су имали своје људе, издајникесрбства, међу покоренима ипак нису формирали колаборацијску власт.

okupacija1941 Од 1941. до 1944. Немци су покушавали да убеде Србе да је колаборантска влада ђенерала Недића релативно самостална. Права слика, међутим, била је следећа: „Окупационе власти су обезбедиле увид у рад министарстава Србије успостављањем система потпуне контроле њиховог рада. За свако министарство одређен је посебан цензор, крозчијејеруке пролазила сва пошта министарства. Организовано је и прислушкивање телеграфских и телефонских веза министарстава и њихових органа и установа на терену. Са своје стране, Гестапо и друге обавештајно-безбедоносне организације изградиле су мрежу тајних агената, преко које су се информисале о збивањима и људима у целомапарату квислиншке управе. Све је то представљалоочи и уши окупационих власти, што им је омогућавало да благовремено интервенишу и испуњавају своју наредбодавну улогу“ [5, 1000].

Данас је зграда Америчке амбасаде у Београду шпијунски центар за Балкан [6] а гаулајтери Империје харају Србијом, имајући своје сараднике у државном апарату [7].

ПРИМЕР МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ

Када је после Другог светског рата суђено министру просвете у колаборантској влади ђенерала Милана Недића – Велибору Јонићу – он је истицао да су Немци вршили стални надзор над радом његовог министарства. У немачком Управном штабу налазили су се официри задужени за контролу просвете [8, 190]. Љубинка Шкодрић, историчарка, каже: „Немачки органи достављали су Министарству просветеплакате и остали пропагандни материјал у коме су хваљене немачке установе, школство, систем студирања и организација друштвеног живота. Министарство је било дужно да тај материјал прослеђује школама и да га популарише“ [8, 193].

Милан Брдар, угледни србски философ, био је помоћник министарке просвете Љиљане Чолић у првој Влади Војислава Коштунице, формираној 2004. У својој књизи Хроника разорене Троје он сведочи о томе како постпетооктобарска окупација изгледа у просвети: „Реформу образовања од Ђинђићеве Владе па до дана данашњег у Србији не води ниједна странка, ни један наш вајни ауторитет, него Светска банка, то запамтите (…) обавезани смо државним уговорима који директно сведоче да је Србија у колонијалном статусу“ [9, 113]. Он каже да је сасвим свеједно ко у влади држи просвету јер „министар, или његов заменик, сваког четвртка у 14.00 мора да дође у зграду преко пута Универзитетске библиотеке, где је седиште филијале Светске банке, на консултацију са службеником из Вашингтона, преко видео бима“ [9, 114]. Кад је Љиљана Чолић преузела ресор просвете и када је покушала да отпусти 250 људи које је запослио претходни министар и верни сарадник Вашингтерне Гашо Кнежевић, а који нису имали никаквог посла, чиновник Светске банке је рекао да то не може јер су у питању били људи у служби империјалног меког окупатора.

Сваке године у школе Србије стиже тзв. Европски дневник, који штампа ЕУ пропаганда у нас, да се дели ђацима. У брошури се пропагирају „ЕУ вредности“ (попут толерисања различитости, од којих су, зна се, најбитније оне сексуалне); школе редовно спроводе све ЕУ пропагандне акције. Наравно, нацистичка Немачка и ЕУ нису исто: нацистичка Немачка је у ширење Трећег рајха ишла само са Италијом и Јапаном као савезницима, а ЕУ је саставни део Империје, која обухвата како САД и њене сателите широм света (међу којима и ЕУ), тако и институције економске окупације, какве су ММФ, Светска банка итд. Али сличност је очита: као што се Недићева министарства ни о чему нису питала, тако се и министарства постпетооктобарске Србије равнају по наређењу НАТО Империје. И ништа се не питају.

ОКУПАЦИЈСКА БУДУЋНОСТ

У Другом светском рату судбина Срба је била запечаћена Хитлеровом вољом; он је наиме специјалном изасланику за Балкан Херману Нојбахеру рекао да су Срби народ који не сме да живи уз Дунав. Када је почео напад Трећег Рајха на Русију 1941, Срби су дигли устанак против окупатора. Генералу Недићу, који ће после немачких претњипостатипредседник колаборантске владе националног спаса, генерал Данкелман је рекао да немачка војска нема ни времена ни воље да гуши устанак, него да ће суседи Србије, савезници Рајха, умирити исту својим оружјем. А савезници Рајха су на Балкану били и хрватске усташе, и бугарски фашисти, и шиптарски балисти, и мађарски хортијевци… Требало је да Бугари заузму источну Србију, Албанци Косово с Топлицом и Куршумлијом, Мађари околину Београда и Шумадију, НДХ – Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре… Немци би иселили Србе из Београда, и он би постао Принц Ојгенштат – Град Принца Еугена [10].

devenportkirbipesic Срби су већ две деценије од стране Империје народ потпуно сатанизован. Њихов „вирус“, како је говорио трилатералац Дејвид Гомперт 1994, мора бити уништен [11]. Јер опет се спрема рат против Русије, и Срби, потенцијални савезници Руса на Балкану, морају бити неутралисани. А агресор на Русију, оличен у НАТО Империји, опет има савезнике на Балкану, тако истоветне са савезницима Трећег Рајха.

Зато је последњи час да узвикнемо „окупација“, и да кренемо да смишљамо начине ослобођења. У супротном, може нам се поновити 1941. Јер, како рече Хитлер, народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

________ Упутнице:

[1] http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/lavrov-amerikanci-pokusavaju-da-sb-un-pretvore-u-telo-koje-stancuje-njihove-odluke [2] http://standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-бивши-шеф-cia-контролише-највише-медија-у-србији

[3] http://www.naslovi.net/2015-02-24/danas/soros-hoce-da-kupi-galeniku/13563283

[4] Дејан Мировић: Последице ЕУ интеграција, Београд, 2014.

[5] Б. Божовић: Београд под комесарском управом1941, Београд, 1998.

[6] http://www.crveneberetke.com/americka-ambasada-u-beogradu-je-spijunski-centar-za-balkan/

[7] http://www.intermagazin.rs/skandal-tuzilac-za-ratne-zlocine-vukcevic-odavao-tajne-amerikancima/?lan

[8] Љубинка Шкодрић: Министарство просвете и вера у Србији 1941-1944/ Судбина институције под окупацијом, Београд, 2009.

[9] Милан Брдар: Хроника разорене Троје2, Крагујевац–Бачка Паланка 2012.

[10] Коста Николић: Страх и нада у Србији 1941-1944, Београд, 2002.

[11] Види: Зоран Петровић Пироћанац: Хоћеш ли и даље да будеш Србин?/ Антолгија антисрпства, Београд, 2014.

Владимир Димитријевић Фонд стратешке културе, Нови стандард

ЗБОГ ЧЕГА СЕ НИ НАРОД НЕ БУНИПРОТИВ

„ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКОГ ШИРЕЊА ЕУ” НА ЕКС-ЈУ

ПРОСТОРУ?

carv_j_123_0

ЛОМПАР: Имамо колонијално окупационо стање. Окупационо у директном виду на КиМ, а у остатку Србије је тиха окупација која подразумева комплетну контролу економског, политичког, друштвеног и културног подручја и тоталну медијску доминацију идеологије европеизма. Они који критикују власт из националне перспективе – сатанизовани су и изоловани чак и на друштвеним мрежама ЧВОРОВИЋ: ССП је крунски доказ да је Србија макар једна од несуверених територија. Све док се ССП не прогласи неуставним и не елиминише из правног поретка Србије, он ће бити основ за лишавање Србије атрибута државности у све три гране власти и за њено свођење на статус колоније МАЏАР: Не знам зашто европски парламентарци кажу да је Србија у колонијалном статусу, јер он подразумева експлоатацију, а Србија има бесцарински приступ ЕУ и добија 200 милиона евра донација годишње од ЕУ РАДИШИЋ: Сваки наш човек – и без посебног политичког знања – зна да смо окупирани. А где је окупација, ту је и експлоатација, што нас свакако чини колонијом. Уосталом, да нисмо окупирани – и у српском парламенту би се говорило о претварању Србије у колонију ЕУ!

БРИТАНСКИ посланик у Европском парламенту – Џејмс Карвер –изговорио је у Стразбуру нешто што се ни један српски посланик ни у Скупштини Србије не усуђује.

Карвер је врхушки Европске уније, а и онима који владају преко ње, отворено рекао да су „на прагу империјалистичког ширења на простору бивше Југославије”. При том је директно позвао Европску комисију да Србију не претвара „у још једну колонију”, већ да јој дозволи да буде „посредник између Запада и Русије”.

Дакле: Британац види да Брисел од Србије прави колонију. Да то, у најмању руку, покушава.

Очито сматра и да ће у томе успети. Зато и говори: не правите „још једну колонију”.

А београдска власт жубори о „европском путу” и прикључивању „европским вредностима”, о „реформама” и „модернизацији”…

Је ли Вучићева Србија само на путу да постане ЕУ-колонија или је на том путу отишла много даље него што Карвер подозрева или неће да каже?

Ако је „процес” одмакао, значи ли то да Александар Вучић Србију свесно води ка том статусу, убеђујући је да је води данас једино могућим српским путем, да јача њену економију, суверенитет и међународни утицај (наводно никад није био већи откад је Србија поново самостална држава)?

Ако је Карверова опомена тачна и заснована – због чега у Србији нема побуне против колонијалности ни међу интелектуалцима, ни у народу?

——–

Проф. др Мило ЛОМПАР, Филолошки факултет у

Београду

Намеће нам се и Хрватска као локални старатељ

* Од 2000. до 2008. Смо водили политику пораза, а од 2008. све убрзаније водимо политику издаје. На тој политици није могуће осмислити никакав делотворан опоравак

НЕМА сумње да је најпрецизнији опис нашег стања оно што сам 2010. године описао у књизи „Дух самопорцања” – а то је колонијално окупационо стање.

Окупационо у директном виду на КиМ, а у остатку Србије је тиха окупација која подразумева комплетну контролу економског, политичког, друштвеног и културног подручја и тоталну медијску доминацију идеологије европеизма, па су у јавности присутни само они критичари власти који критику врше само у корист ЕУ-интереса, док су они критичари који критикују власт из националне перспективе сатанизовани и изоловани чак и на друштвеним мрежама.

Дакле, ближе смо колонијалном статусу јер се одвија непрестана експлоатација материјалних добара и финансијских средстава у име идеологије европејства, али је и специфично колонијалан јер нам се намеће локални старатељ у виду доминације хрватске политике која поприма улогу филтера за наше приступање ЕУ.

Сви ти чиниоци показују да смо од 2000. до 2008. водили политику пораза, а од 2008. све убрзаније водимо политику издаје. На тој политици није могуће осмислити никакав делотворан опоравак.

Не чуди ме што се о Србији као о колонији говори у ЕП, а код нас се ћути. У ЕП постоје посланици који долазе из земаља у којима су бирани да би бранили националне интересе својих земаља. У нашем парламенту су практично без изузетка посланици бирани да раде против националних интереса своје земље.

————–

Проф. др Зоран ЧВОРОВИЋ, правни историчар

ССП лишава Србију државности и своди је на статус колоније

* ССП је целим низом својих одредби противан важећем Уставу Србије. Примера ради: АП КиМ третира као независну територију са којом ће по обавези из члана 15 ССП Србија морати да закључи уговор о добросуседству оног тренутка када тзв. република Косово буде закључила уговор о ССП са ЕУ. Друго, ССП предвиђа и обавезну регионализацију Србије иако важећи Устав не предвиђа постојање региона као јединица територијалне аутономије. Зато је захтев Ненада Чанка да се у Србији уведе пет изборних јединица заправо увођење региона на мала врата

ПРАВНИЧКИ гледано, крунски доказ да се Србија налази у положају колоније или једном од статуса несуверених територија (какви су, примера ради, доминиони) јесте садржај и позиција ССП-а у уставноправном поретку Србије, који је Србија закључила са ЕУ и потом ратификовала.

Правну и политичку анализу садашњег положаја Србије морамо да почнемо анализом ССП-а, јер је то акт који служи – не само у случају Србије већ и других приступница ЕУ – као инструмент за разарање суверенитета државе.

Суверенитет је оно својство без кога државе нема. Сувереност као највиша власт се на унутрашњем плану изражава кроз способност једне државе да сама себе правно уређује, тј. кроз уставотворство. ССП нарушава управо овај елемент суверености државе. Прво, јер је у погледу низа одредби противан важећем Уставу зато што АП КиМ третира као независну територију са којом ће по обавези из члана 15 ССП-а, Србија морати да закључи уговор о добросуседству оног тренутка када тзв. република Косово буде закључила уговор о ССП са ЕУ. Друго, ССП предвиђа и обавезну регионализацију Србије иако важећи Устав не предвиђа постојање региона као јединица територијалне аутономије.

У светлу одредбе ССП-а о регионализацији треба тумачити захтев Ненада Чанка да се у Србији уведе пет изборних јединица, што је заправо увођење региона на мала врата. Уосталом, Чанков став хронолошки коинцидира са захтевима словеначких посланика у ЕП да се од Србије захтева заштита аутономије Војводине.

ССП је ратификован и по основу члана 16 устава Србије и мора да буде у складу са Уставом.

Уставни суд је морао да у поступку претходне оцене уставности, пре ратификације овог акта, оцени његову уставност. Уставни суд то није урадио и ССП данас у утавноправном поретку Србије егзистира као вишеструки убица овог поретка, посебно имајући на уму да ратификовани међународни уговори према Уставу Србије имају већу правну снагу од домаћих закона и подзаконских аката.

Такође, морамо имати у виду да се прихваћени међународни уговори у правном поретку Републике Србије непосредно примењују, тј. за њихову примену није потребно доношење посебног закона.

Тумачећи принцип непосредне примене ССП, све до евентуалне оцене уставности од стране УС, стоји изнад Устава Србије и урушава њен правни поредак! Ово – да стоји изнад Устава, произилази из члана 72 ССП којим се Србија обавезала да ће своје важеће законодавство правилно примењивати и водити у духу европских вредности.

Ако све ово имамо у виду, онда можемо да закључимо да је одлука Уставног суда да заћути (тиме што Бриселски споразум оцењује као политички акт), у складу са обавезом преузетом из ССП-а да се домаће норме тумаче у духу европских вредности.

То још значи да се Србија обавезала не само да се одрекне суверености у законодавству, већ и да ће судови и управни органи примењивати право домаћег законодавца, не по слову норме, него по духу европских вредности. Можемо да закључимо да све док се ССП не прогласи неуставним и не елиминише из правног поретка Србије, он ће бити основ за лишавање Србије атрибута државности у све три гране власти и за њено свођење на статус колоније.

Само се поставља питање: зашто би порески обвезници то плаћали?!

—————–

Др Љубомир МАЏАР, професор Економског факултета у

Београду

Истина је: Европска унија нам ради отварања „поглавља” понешто намеће, али…

* КОЛОНИЈА је подручје над којим неко други има контролу и ту контролу користи да за себе оствари користи на рачун онога кога контролише.

ЕУ нам кроз отварање разних поглавља намеће нешто што због политичких ограничења не бисмо могли да изведемо.

Ипак, не знам зашто европски парламентарци кажу да је Србија у колонијалном статусу, јер он подразумева експлоатацију, а Србија има бесцарински приступ ЕУ и добија 200 милиона евра донација годишње од ЕУ.

————-

svet_mar_1

Проф. др Светозар РАДИШИЋ, експерт за војне

доктрине и стратегије

Окупација ће престати када америчка амбасада не буде на Дедињу.

*Све симболе окупираности треба да уклонимо. Амбасада САД на Дедињу је највећи и најопаснији симбол окупације

СРБИЈА је окупирана земља, окупација ће престати када америчку амбасаду изместимо са Дедиња. Да ли ће то бити за нашег живота, не знам.

Све симболе окупираности треба да уклонимо. Амбасада САД на Дедињу је највећи и најопаснији симбол окупације. Затим, имамо Трг Николе Пашића, човека који је све време радио против Срба, а ми не смемо да кажемо ни које је био националности, али као колац имамо његов трг, споменик и кућу. Па, имамо и највећу европску депонију којом је затрпана Винча, односно најстарија Винчанска култура!

Вечна ватра, која је упаљена после НАТО бомбардовања, не сме да се поново упали, иако вечну ватру свака земља има.

Да не говорим о чињеници да је на Косову и Метохији протекторат, имамо годинама стране трупе на нашој територији.

Дакле: сваки човек – и без посебног политичког знања – зна да смо окупирани. А где је окупација, ту је и експлоатација, што нас свакако чини колонијом.

Уосталом, да нисмо окупирани – и у српском парламенту би се говорило о претварању Србије у колонију ЕУ!